Banjska stena: Tara na dlanu

Tamo gde se pruža pogled na kanjon reke Drine, gde se sunce ogleda u jezeru Perućac, gde oblaci dodiruju snažne vrhove, pluća jače dišu, a srce na trenutak zastane, tamo na planini Tari, na Banjskoj steni.

Prvi dani leta, bili su savršeni za kratak obilazak Tare i njene okoline. Najznačajniji razlog odlaska bila je poseta poznatoj turističkoj atrakciji, vidikovcu – Banjska stena. Pogledajte da li Banjska stena zaista predstavlja prirodni dragulj Srbije, zbog čega bi trebalo da posetite Nacionalni park Taru, šta možete videti na putu do nje i za koga je ova planina jednostavno savršena.

Pravo čudo prirode na Tari, nalazi se na 1065 metara nadmorske visine, koje je udaljeno svega 10 km od odmarališta Mitrovac. Sa Banjske stene, pored spomenutog veštačkog jezera Perućac i kanjon reke Drine, pruža se očaravajući pogled i na područje Osata u BiH.

Gore vas čekaju klupe gde možete da napravite kratak predah, a sam vidikovac je zaštićen sigurnosnom drvenom ogradom. Neverovatan osećaj mira i spokoja, navodi vas na pitanje da li je san ili java ono što se nalazi pred vama. I ovog puta, uverila sam se kolika je moć prirode beskrajna, neobična i jedinstvena.

Kako smo neko vreme ovde proveli, dočekali smo i ispraćali nekoliko ljudi i primetila sam da se uglavnom kratko zadržavaju, tek toliko da naprave nekoliko fotografija. Preporučujem vam kada dolazite na Banjsku stenu, da ne žurite, već da zaista provedete dovoljno vremena, kada ste se već namučili da do njega stignete, pogotovo oni koji su sve vreme pešačili. Verujem da ćete uživati u prvom redu, na žutoj stolici, koja će vam od tog trenutka biti najudobnija i najomiljenija na kojoj ste ikad sedeli.

Odmah pored, na samo nekoliko minuta, nalaze se još dva vidikovca, od kojih jedno nije zaštićeno ogradom, pa prilazak nije bezbedan. Posle nekoliko pažljivo napravljenih fotografija, ne mogu reći da mi noge nisu podrhtavale.

Kada sam istraživala o ovom vidikovcu, nije mi bilo potpuno jasno kakav je zapravo put do tamo. Staza do Banjske stene namenjena je prvenstveno pešacima i kao takva definisana je kao šetna staza, koja počinje od uređenog odmorišta na Mitrovcu. Do vidikovca ima 6,5 km i pešaka će vam trebati oko dva sata.

Do vidikovca možete da stignete i automobilom, međutim put je makadamski, odnosno neasfaltirani i kao takav nije najbezbedniji. Preporučujem vam da veći deo pređete automobilom, a ostatak puta nastavite pešaka, ukoliko ne želite da sve vreme pešačite. Put je krivudav, a pojedini delovi su uski, gde se teško mogu mimoići dva automobila.

Takođe, putevi jesu obeleženi, ali samo na nekoliko mesta, zbog čega ćete se iznova pitati i sumnjati da li ste na pravom putu. Oko kilometar do cilja, možete videti obaveštenje i upozorenje o mogućem susretu sa nekim životinjama, kao i to da pešačite na sopstvenu odgovornost. Opet se javlja pitanje u glavi, da li je sve ovo bezbedno i šta nas zaista gore čeka.

U periodu jeseni, kada su česte kiše, ili zimi po ledu i snegu, ovom stazom možete ići isključivo pešaka. To mi je potvrdio i vodič koji je malo posle nas stigao na vidikovac sa kinezima. Ispričao mi je da put do vidikovca nije baš najbolje uređen i da bi on trebao biti asfaltiran, jer bi to mnogo olakšalo turistima, posebno onima koji ovaj Nacionalni park posećuju i u zimskom periodu. Kaže da se za vreme zimskih dana, veoma teško može doći do vidikovca, zbog velike količine snega i da je jedne godine do gore pešačio čak četiri sata.

Iako vam se možda ne čini tako, Taru je veoma teško obići za nekoliko dana. Pored toga što predstavlja ekološki očuvanu prirodnu sredinu sa različitim biljnim i životinjskim svetom, savršena je za mnoge turističke aktivnosti, zbog pogodnog terena i umerene planinske nadmorske visine.

Predviđena je prvenstveno za sve ljubitelje planinarenja, biciklizma, ribolova, ali i za one koji jednostavno žele odmor u prirodi, daleko od gradske gužve. Ako ste ovaj treći tip poput mene i mog dragog, a planirate da je posetite na dva do tri dana, izdvojila bih nekoliko atraktivnih lokacija koje ne bi trebalo da propustite na Tari i njenoj okolini.

S obzirom da se putovanje u prirodi veoma razlikuje od obilaska metropole, izabrali smo autentični planinski smeštaj – Konaci Zaovljanska jezera, koji se nalazi kod jezera Zaovine. Ovde ćete sigurno doživeti najlepša jutra, sa očaravajućim pogledom na jezero kroz maleni prozor spavaće sobe. Pravo vreme za buđenje je onda kada se nežno plavo jezero nazire između zelenih proplanaka i vrhova, jer sve do tog momenta jedino što ćete videti je magla.

Zaovine predstavljaju idealno mesto za plivanje, pecanje, pa čak i neke sportove na vodi, posebno u letnjem periodu. Zbog izrazito čiste vode u njemu žive i nekoliko vrsta riba, pa je takođe omiljena destinacija za strastvene ribolovce. Značajno je i po tome što je baš ovde Josif Pančić, otkrio živi fosil biljnog sveta – Pančićeva omorika. Odmah preko puta jezera, sa druge strane brane, nalazi se fantastičan vidikovac koji gleda na jezero Spajići.
Na Tari se nalaze nekoliko edukativnih staza do 6km koje su predviđene za šetnju, nekoliko izletišta i vidikovaca, kao i biciklističke uređene i obeležene rute na asfaltnim i makadamskim putevima.

Jedna od najpoznatijiniji šetno edukativnih staza jeste Tepih livada, koji se nalazi u centralnom delu prirodnog rezervata Crveni potok. Ova staza pogodna je za one koji nisu baš u kondiciji, jer je njena dužina oko 500 metara. U šumovitom predelu i ravnom terenu uživaćete u svakom laganom pređenom koraku. Ovaj lokalitet dobio je naziv po neverovatnoj mekanoj podlozi usled ugibanja tresetnih slojeva. Ono je prirodno stanište različitih vrsta gljiva, a tresište koje se formiralo do danas staro je više hiljada godina, a godišnje izraste svega 1 mm.


Planina tara proglašena je Nacionalnim parkom 1981. godine i predstavlja jedno od najbogatijih i najvrednijih šumskih područja u Evropi. Pored toga što je ovo područje naseljeno, ona se sastoji iz nekoliko zona koja su zaštićena kao što su prirodni rezervati, memorijalni spomenici, društvene šume, nepokretna kulturna dobra, poljoprivredne površine kao i građevinska područja turističkih centara.


U zavisnosti od toga koja vam je početna lokacija, provozajte se do Bajine Bašte, tačnije do Kućice na Drini. Mi smo se uputili ka njoj u dolasku prema Tari. Iako većina ovde dolazi samo kako bi fotografisali autentični simbol ovog grada i nastavljaju put dalje, mi smo se malo duže ovde zadržali. U tom trenutku nije bilo mnogo ljudi, svega njih nekoliko na parkingu. Spustili smo se do obale Drine, a potom na klupi uživali u prizoru koji se nalazio pred nama, sve dok nije naišla grupa kineza koji su se brzinom svetlosti stvorili oko nas. I dalje mi je neverovatno, da je pre 50 godina, prvi put nastala ideja da se napravi kućica na steni, od grupe dečaka koji su želeli da naprave sebi mesto za odmor. Ova kućica sigurno i snažno, odolevala je mnogim klimatskim promenama, pa je vremenom postajala sve lepša i čvršća.

U blizini Bajine Bašte, tačnije 15 minuta vožnje kolima, nalazi se manastir Rača iz 13. veka. Šetna staza duga je 2 km i počinje od manastira, kroz bukovu šumu pored istoimene reke, sve do slapova vrela Lađevac. Na oglasnoj tabli ispred manastira, nalazilo se obaveštenje na kojem je jasno pisalo da je do vrela moguće doći kolima. Napominjem da je put neverovatno uzan i da ne postoji mogućnost da se dva automobila zaobiđu. Ukoliko se neko pojavi u suprotnom smeru, jedan automobil moraće da vozi unazad, što vam svakako ne preporučujem. Nažalost, propustili smo šetnju i obilazak ovog vrela kako nas u povratku ne bi uhvatio mrak, jer je sunce vec krenulo da zalazi.

Da li ste znali…

U jednom periodu, tokom Drugog svetskog rata, u manastiru Rača čuvana je dragocena knjiga srpske književnosti, Miroslavljevo jevanđelje.

Takođe, nemojte da propustite da zastanete kod Spomen parka Kadinjača  koji je podignut na prostoru bitke u kojem su stradali hrabri užički borci Radničkog bataljona 1941. godine. Ovaj memorijalni kompleks sastoji se od tri celine: Amfiteatar Užičke republike, Aleja Radničkog bataljona i Plato slobode. Ovako kako danas Spomenički kompleks izgleda, svečano je otvorio predsednik SFRJ Josip Broz Tito 1979. godine.

Spomenici se nalaze na širokom prostoru, sa uređenom krivudavom stazom, okružen svim mogućim zelenim nijansama. Snažni planinski vrhovi pružaju se u beskraj sa jedne strane, a sa druge, nižu se naslikani pejzaži.

Pišite mi kako ste vi osvojili vidikovac Banjsku stenu i kako vam se dopalo najlepše prirodno bogatstvo Srbije, nacionalni park Tara?! Šaljem vam veliki pozdrav do sledećeg posta! 🙂

 

Napomena: Sve fotografije su autorske i ne mogu se preuzimati bez dozvole.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s